Милутин Осмајлић '' КОМАНДАНТ АЛЕКСА  ЛЕКО ЛАЛИЋ (1909-1945)''

          КОМАНДАНТ АЛЕКСА  ЛЕКО ЛАЛИЋ (1909-1945)

Алекса - Леко Лалић рођен је у селу Цецунима код Андријевице, у Горњим Васојевићима, марта 1909. године, од оца Николе и мајке Јелице, рођене Зоњић. Основну школу завршио је у родним Цецунима а гимназију у Беранама, матуру у Призрену, потом школу резервних официра у Сарајеву. Уписује Правни факултет у Београду, гдје је студирао двије године, студије привремено прекида, а потом уписује и завршава Жандармеријску академију у Сремским Карловцима. У чину потпоручника одређен је за водника жандармеријског вода у Суботици, гдје је на правном факултету студирао још једну годину. У Суботици је добио чин поручника. Службовао је, након тога, у Вардарском и Зетској пуку. Други свјетски рат га је затекао на положају водника жандармеријског вода у Ђаковици.

Послије капитулације Југославије, априла 1941. године, није се предао окупатору, већ групише жандарме свога вода и води борбе против арнаутских побуњеника, који су нападали српско становништво у Метохији. Приликом устанка против фашистичког окупатора у Црној Гори, јула 1941. године, организује националне борце, и у зору 17. јула, напада италијански гарнизон у Андријевици. Истог дана, у два сата поподне, Италијани му полажу оружје. По гушењу устанка одмеће се са групом бораца у планине родног краја. У народу је тим чином добио висок углед патриоте, ратника и јунака. Заједничка борба националиста и комуниста против окупатора трајала је кратко. Комунисти су по гушењу устанка почели са убијањем народних првака, првенствено интелектуалаца, како би обезглавили народ.

Леко Лалић је половином јануара 1942. године формирао Краљски четнички батаљон, и напада комунистичка упоришта Колашин и Матешево, 22. и 23. фебруара. По заузимању ових мјеста, постављен је за команданта Матешева и сектора дуж Таре према Доњој Морачи, гдје је у потпуности очистио терен од комуниста. Дана 6. маја 1942. године, један комбиновани одред из Горњих Васојевића, под командом Андрије Весковића, батаљон Лека Лалића улази у састав одреда, који је до ногу потукао комунисте у селу Бистрица под Сињајевином. Између 9. и 10. маја 1942. године, капетан Павле Ђуришић, објединивши све националне формације, повлачи се у Колашин, тада већ слободну четничку територију.

У јулу 1942. године, Леко Лалић, као један од најхрабријих официра, дочекује команданта ЈВуО Дражу Михаиловића, у подножју Дурмитора, званог Подграђе. Дража Михаиловић је, потом, смјестио свој штаб у Горњем Липову код Колашина. У марту 1943. године дошло је до битке између четника и партизана на Неретви, у којој су комунисти били надмоћнији. Послије тога у Фочи је основана Друга и Трећа јуришна бригада. За команданта Друге јуришне бригаде постављен је Леко Лалић, а Треће бригаде Бранко Ђурашковић. У ноћи 13. и 14. маја 1943. године, у Колашину, заробљен је са Павлом Ђуришићем од стране Њемаца, али је сљедећег дана на Матешеву успио да побјегне Њемцима, буквално испред носа. Потом Леко Лалић формирао Комски четнички одред, који је контролисао читаву област Васојевића. По бјекству Павла Ђуришића из њемачког заробљеништва, у Кучима, поново се састају са четничким јединицама, опет под командом војводе Павла Ђуришића.

Почетком јануара 1945. године, Леко Лалић је, у Рудом, постављен за команданта Пете четничке дивизије, која је била бројно најјача и била је формирана од млађих бораца, са најбољим наоружањем. Приликом четничке одступнице, више пута рањаван, тешко на Лијевчу пољу, обољевши од тифуса, легендарни војсковођа Леко Лалић преселио се у царство небеско априла 1945. године.

Пише: МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ